Banket u čast prvog tramvaja

Cela varoš slavila dan kada je, 1897. godine, puštena takozvana munjevita železnica koja će “prevaliti” punih 77 godina. Tada su Beograd, Zagreb i Segedin o takvoj vrsti prevoza mogli samo da sanjaju

O nekim  delovim mozaika prošlosti svog grada, Subotičani govore sa pijetetom, o nekima pak sa izvesnom gorčinom, ali o ni o čemu ne zbore toliko setno kao o tramvaju.

Iako je aprila 1974. godine vozio svoju poslednju vožnju i zanavek stao na svojoj poslednjoj stanici na početku Rudić ulice, Subotičani ga, čini se, nikada nisu zaboravili i prežalili.

Ideja o tramvaju na konjsku vuču rodila se još krajem osamdesetih godina 19. veka, ali su joj se usprotivili pojedini građani, među njima i arhitekta Titus Mačković, koji su već “upoznali” tramvaje koji se kreću pomoću električne energije. Ali za to je bila potrebna struja, koje do tada nije bilo na gradskim ulicama. Posle silnih pregovora, 1895. godine sklopljen je ugovor sa Ernestom Lindhajmom iz Beča o izgradnji tramvajske trase, električne centrale i gradskog električnog osvetljenja, te je za Božić 1896. godine zasvetlela i prva električna sijalica.

Godinu i po dana kasnije, 7. septembra, svečano je puštena u saobraćaj prva tramvajska linija, o kojoj su tada Beograd, Novi Sad, Zagreb i Segedin mogli samo da maštaju.

Toga dana slavilo se u celoj varoši, a na Paliću je održan svečani banket sa 250 zvanica. Vagoni okićeni cvećem kao da su nagovestili vreme koje dolazi – vreme u kom se uvek išlo napred i kom je, kao i tramvaju, “rikverc” bio nepoznata reč. Međutim, njegovo uvođenje do Palića, vizionara Lajoša Vermeša, osnivača Palićke olimpijade, dovelo je do bankrota, što za mnoge tada nije bio dobar znak. Vreme je pokazalo da su se crne slutnje, nažalost, i ostvarile.

Trasa prve tramvajske linije bila je dugačka devet i po kilometara, a išla je od Somborske kapije, Rudić ulice, pored Gradske kuće, Korzoa i Železničke stanice, pa do pruge na Paliću koja vodi dalje ka Segedinu. Tramvaj je saobraćao od šest do 22 časa, na svakih pola sata do Palića, dok je u gradu saobraćao na svakih osam minuta. U voznom parku tada je bilo deset motornih kola, šest prikolica, a bila su i jedna radna kola.

Vrlo brzo, “munjevita železnica” ušla je ne samo u svakodnevni život nego i u srca svih Subotičana. Bez njenog kloparanja preko pružnih pragova nisu se mogle zamisliti varoške ulice, a nedelja ne bi bila potpuna ako se cela porodica ne bi u otvorenim kolima provozala do Palića. Kondukteri, u svečanim odelima, zviždukom su najavljivali polazak, a bili su cenjeni i poštovani i uvek na usluzi putnicima.

Posle Prvog svetskog rata, dvadesetih godina prošlog veka, trasa je promenjena – pruga od Železničke stanice koja je vodila kroz Korzo je ukinuta, a uvedena su dva pravca, od Malog Bajmoka do Palića, i od centra grada do Šandora. Promena načina života uslovila je promenu trase, jer su građani, pored Palića, najviše išli na pijacu i hipodrom kod Somborske kapije, kao i na Gradski stadion i u industrijsku zonu u Šandoru.

Početkom četvrte decenije minulog veka, sva tramvajska vozila bila su zamenjena novim, mnogo savremenijim. Zvižduk se uskoro čuo i u Štrosmajerovoj ulici. Preživeo je tramvaj i Drugi svetski rat, a bio je i svedok obnove grada…

– Bila su pogonska kola, sa trolom, zatvorena i letnja otvorena prikolica, a sa obe strane bile su drvene klupe. Putnici su se pridržavali za porcelanske držače, a po sredini kola, po plafonu, bila je provučena vrpca za zvonce, koju su nekada putnici nekontrolisano koristili – evocirala je nedavno svoja sećanja za naš list Amalija Govorković, koja je 32 godine radila kao kondukterka. – Onda je bilo šest vrsta karata, nije bilo onih koji su išli bez karte, ali se znalo i oprostiti onima koji nisu imali dovoljno novca. Bilo je gužve, ali ne i nervoze, uvek smo sačekali putnike, nije bilo slučaja da neko trči za tramvajem.

Poslednji put vozni park obnovljen je sredinom prošlog veka, ali se u njega nije ulagalo, te je svaka godina na njemu ostavljala trag. Ubrzo su se pojavili i prvi autobusi u redovnom saobraćaju na gradskim linijama, što se odrazilo na broj putnika i prihode od tramvaja. Da se uloži u rekonstrukciju tramvajske mreže, očigledno nije bilo ni novca, ni volje, i dani subotičkog tramvaja počeli su polako da se odbrojavaju.

Odlukom opštinskog rukovodstva, na čelu sa tadašnjim gradonačelnikom Karoljom Bagijem, 2. aprila 1974. godine tramvajski prevoz u Subotici zvanično je ukinut. Građanima, koji do poslednjeg trenutka nisu verovali da će se to dogoditi, dato je nemušto objašnjenje da tramvajski prevoz više nije isplativ i da se mora ulagati u autobuse. Toga dana, u 17 časova, iz Malog Bajmoka, na svoju poslednju vožnju krenula je kompozicija od petoro kola, kojom je upravljao samo kočničar. Baš onako kako je i počela, okićena cvećem i praćena znatiželjnim pogledima… Završena je posle 40 minuta, a poslednje zvono označilo je kraj jedne epohe.

Tramvaj je zauvek otišao u remizu, ne sluteći da će time zatvoriti jedno, a otvoriti novo poglavlje u istoriji najvećeg grada na severu Bačke…

Redovna linija – trmvaj u splitskoj aleji na Paliću (Foto Istorijski arhiv Subotice)

PETICIJA PREKO “FEJSBUKA”

KOLIKO je tramvaj u srcima Subotičana, najbolje govori činjenica da su u više navrata pokušavali da utiču na vlasti da ga ponovo uvedu, a na društvenoj mreži “Fejsbuk” postoji i stranica “Tramvaj Subotica”. Odgovor na ovu inicijativu je uvek bio isti – to je skupa i neisplativa investicija.

Gužve šezdesetih godina u Štrosmajerovoj ulici (Foto Istorijski arhiv Subotice)

ZVIŽDUKOM KRETALI U VOŽNjU

SVAKA vožnja počinjala je zviždukom, a zviždali su često i putnici, što je unosilo konfuziju. U njemu su se vozili i doktori i medicinske sestre, direktori, seljaci, inženjeri, i mladi i stari, i bogati i siromašni. Bio je nemi svedok rađanja novih ljubavi, velikih prijateljstava, životnog puta svih onih koji su svakodnevno njime putovali.

izvor: novosti.rs
autor: Jelena LEMAJIĆ

 

Facebooktwittergoogle_pluslinkedin

POGLEDAJTE JOŠ ...